Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić



Ovih maj­skih da­na obi­lje­že­no je 70 go­di­na od po­bje­de nad fa­ši­zmom. Sva­ko to či­ni na svoj na­čin. Pred­sta­ve o fa­ši­zmu se da­nas bit­no raz­li­ku­ju od fa­ši­zma ka­da je po­ra­žen pri­je 70 go­di­na. Raz­li­ku­je se i od­nos pre­ma fa­ši­zmu. Pa i na­čin obi­lje­ža­va­nja ovog zna­čaj­nog ju­bi­le­ja u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva. Kao da se za­bo­ra­vlja­ju ili još go­re pre­ne­bre­ga­va­ju vr­lo bit­ne isto­rij­ske či­nje­ni­ce, ka­ko na glo­bal­nom ta­ko i na re­gi­o­nal­nom – lo­kal­nom pla­nu.
Isto­ri­ji i isto­ri­ča­ri­ma je da­ta oba­ve­za da na to pod­sje­te: ka­ko se stva­ra­la an­ti­fa­ši­stič­ka ko­a­li­ci­ja, na pri­mjer; ka­ko su se de­ša­va­le i de­si­le pla­ne­tar­ne po­dje­le na fa­ši­zam i an­ti­fa­ši­zam. Dok su se ita­li­jan­ski fa­ši­sti, nje­mač­ki na­ci­sti i ja­pan­ski mi­la­ta­ri­sti re­la­tiv­no br­zo do­go­vo­ri­li i stvo­ri­li po­zna­tu oso­vi­nu Rim-Ber­lin-To­kio, ni­je la­ko išlo sa stva­ra­njem an­ti­fa­ši­stič­kog blo­ka. SAD su ka­sni­le s ula­skom u Dru­gi svjet­ski rat pu­ne dvi­je go­di­ne; uosta­lom nji­ho­vo za­ka­šnje­nje za opre­dje­lje­nje iz­me­đu dvi­je za­ra­će­ne stra­ne u Pr­vom svjet­skom ra­tu bi­lo je još ve­će. Mjer­ka­li su ko će bi­ti ja­či da bi mu se pri­klo­ni­li, a svim za­ra­će­nim stra­na­ma su pro­da­va­li oruž­je za sku­pe pa­re i ta­ko ostva­ri­va­li ve­li­ki pro­fit. Mo­žda od ta­da po­ti­če ri­ječ – rat­ni pro­fi­te­ri. Ni­je bit­no. SSSR je te­ško uspi­je­vao da bla­go­vre­me­no stvo­ri an­ti­fa­ši­stič­ki sa­vez, jer ga je Za­pad tre­ti­rao, ta­ko­đe, kao opa­snog to­ta­li­ta­ri­stu; bez­ma­lo ga je iz­jed­na­ča­vao sa fa­ši­stič­kim to­ta­li­ta­ri­zmom. Da ne bi ostao sam u tim ve­li­kim kon­fro­ta­ci­ja­ma uoči Dru­gog svjet­skog ra­ta Sta­ljin je bio pri­mo­ran da sa­či­ni spo­ra­zum čak sa Hi­tle­rom 1939. go­di­ne što je iza­zva­lo ve­li­ku za­bu­nu na pla­ne­ti i što je mak­si­mal­no pro­pa­gan­di­stič­ki iz­ma­ni­pu­li­sa­no. Hi­tler je 22. ju­na 1941. go­di­ne po­ga­zio na­ve­de­ni spo­ra­zum – ne­na­ja­vlje­nim na­pa­dom na SSSR. Ide­ja da bi se mo­gli spo­ra­zu­mje­ti na­ci­stič­ka Nje­mač­ka i ne­ke za­pad­ne si­le – pri­je­ti­la je za svo vri­je­me do sa­mo­ga po­bje­do­no­snog za­vr­šet­ka Dru­gog svjet­skog ra­ta. U isto­ri­o­gra­fi­ji je po­zna­ta Čer­či­lo­va ide­ja da se na­kon po­ra­za nje­mač­kog na­ci­zma, od­no­sno fa­ši­stič­kog to­ta­li­ta­ri­zma, od­mah tre­ba ob­ra­ču­na­ti i sa ko­mu­ni­stič­kim to­ta­li­ta­ri­zmom. Zna­li su to bi­ra­či u En­gle­skoj, pa su po­bjed­ni­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta us­kra­ti­li po­li­tič­ku po­dr­šku na pr­vim po­sli­je­rat­nim iz­bo­ri­ma. Svi­ma je bi­lo – do­sta ra­ta! Za te „po­li­tič­ke igre“ je znao i Sta­ljin, ko­ji je 1942. i 1944. imao Hi­tle­ra „na ni­ša­nu“, ali je oba pu­ta od­u­stao, jer se pla­šio da bi Nje­mač­ka bez Hi­tle­ra mo­gla na­pra­vi­ti spo­ra­zum i ušla u sa­vez sa za­pad­nim si­la­ma – pro­tiv ko­mu­ni­stič­kog SSSR-a. Ni­je ni­ma­lo slu­čaj­no što se to de­ša­va­lo baš ta­da: 1942. i 1944. go­di­ne. Bo­lji po­zna­va­o­ci isto­ri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta zna­ju da baš od 1942. po­či­nju in­ten­ziv­ni raz­go­vo­ri sa­ve­zni­ka i SSSR o otva­ra­nju ta­ko­zva­nog dru­gog fron­ta, ko­jim bi se za­pad­ni sa­ve­zni­ci ja­če voj­nič­ki an­ga­žo­va­li na evrop­skom ra­ti­štu i na taj na­čin olak­ša­li di­vov­sku bor­bu SSSR-a, ko­ji je tr­pio naj­ve­ći fa­ši­stič­ki voj­nič­ki pri­ti­sak. Do to­ga je, me­đu­tim, do­šlo tek 6. ju­na 1944. go­di­ne u ope­ra­ci­ji ‘’Naj­du­ži dan’’ (sni­mljen je i film pod tim na­slo­vom) po­zna­tog sa­ve­znič­kog de­san­ta u Nor­man­di­ji, či­me je ubr­zan kraj Dru­gog svjet­skog ra­ta i ko­nač­ni slom fa­ši­zma na svim fron­to­vi­ma.
Mno­ge isto­ri­je su na­pi­sa­ne pri­je ne­go što se sa­zna­lo za ova­kve sud­bo­no­sne de­ta­lje, ko­ji ot­kri­va­ju da ni­je bi­lo sve baš po­ta­man u an­ti­fa­ši­stič­kom sa­ve­zu; kal­ku­li­sa­lo se! Isto ta­ko se vi­dje­lo da ni­je bio ona­ko mo­no­li­tan fa­ši­stič­ki blok ka­ko se pri­ka­zi­va­lo; imao je ve­li­kih pu­ko­ti­na, ka­ko se to is­po­sta­vi­lo.
Na unu­tra­šnjem pla­nu i kod nas na Bal­ka­nu ta igra je, ta­ko­đe, po­če­la još pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Mi­mo fa­ši­stič­kog uti­ca­ja osta­le su sa­mo Ju­go­sla­vi­ja i Grč­ka. I u Ju­go­sla­vi­ji su se „igra­le“ slič­ne po­li­tič­ke igre. Apri­la 1935. go­di­ne ju­go­slo­ven­ski ko­mu­ni­sti i hrvat­ske usta­še na­pra­vi­le su taj­ni do­go­vor o sa­rad­nji pro­tiv le­gal­nih ju­go­slo­ven­skih or­ga­na. O to­me se, uglav­nom, ću­ta­lo. Na­da­lje – ju­go­slo­ven­ske ko­mu­ni­ste je oba­ve­zi­vao ugo­vor Hi­tler-Sta­ljin, zbog če­ga ni­je bi­lo opi­plji­vi­jeg ot­po­ra oku­pa­ci­ji ze­mlje – sve do 22. ju­na 1941. go­di­ne ka­da je fa­ši­stič­ka Nje­mač­ka na­pa­la SSSR. Nje­mač­ki oku­pa­to­ri su osva­ja­li Be­o­grad – prak­tič­no – bez bor­be! Cr­no­gor­ski na­rod je li­stom kre­nuo u Tri­na­e­sto­jul­ski usta­nak (1941.) – u pr­vom re­du za­to da bi se an­ti­fa­ši­stič­kom bor­bom po­mo­gla bor­ba na­pad­nu­tog ru­skog na­ro­da.
Po­kret ju­go­slo­ven­ske voj­ske u otadž­bi­ni, ko­ji je or­ga­ni­zo­va­la vla­da u Lon­do­nu, sve do jul­skog ustan­ka 1941. go­di­ne bio je, sma­tra­lo se i pi­sa­lo u Evro­pi, je­di­ni po­kret ot­po­ra na na­šem pro­sto­ru. Sve­na­rod­ni jun­ski usta­nak 1941. u Her­ce­go­vi­ni bio je bor­ba za go­li op­sta­nak, za ži­vot ko­ji je bio ugro­žen usta­škim zlo­či­ni­ma. Ni­je ga ni­ko or­ga­ni­zo­vao! Opre­dje­lju­ju­ći se za re­vo­lu­ci­o­nar­ni put da­lje bor­be, KPJ je prak­tič­no uma­nji­va­la mo­guć­nost za­jed­nič­ke an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be sa ne­ko­mu­ni­stič­kim sna­ga­ma ko­je su zbog ta­kvog za­o­kre­ta sve vi­še po­sto­ja­le an­ti­ko­mu­ni­stič­ke. Vje­ro­va­le su da u slu­ča­ju po­bje­de KPJ ko­mu­ni­zam osta­je za sva vre­me­na. Fa­ši­zam će sva­ka­ko iz­gu­bi­ti rat, ma ko­li­ko du­go tra­jao, pa je oku­pa­ci­ja kao ta­kva – sa­mo pri­vre­me­no sta­nje sa ro­kom tra­ja­nja. Mo­skva i Ko­min­ter­na su smi­ri­va­le Ti­ta i NOP, ko­ji su već u av­gu­stu 1941.go­di­ne for­mi­ra­li Na­ci­o­na­li ko­mi­tet, kao pan­dan Kra­ljev­skoj vla­di u Lon­do­nu. Su­prot­sta­vi­li su se i svim vi­do­vi­ma re­vo­lu­ci­o­nar­nog te­ro­ra, po­zna­tog kao „li­je­va skre­ta­nja“ ili „li­je­ve gre­ške“. U istom smi­slu kri­ti­ko­va­no je i stva­ra­nje pro­le­ter­skih bri­ga­da kra­jem 1941. go­di­ne itd. itd.
Otvo­re­no je pi­ta­nje od­go­vor­no­sti za evi­dent­no i ne­spor­no pre­ra­sta­nje ve­li­čan­stve­ne an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be u gra­đan­ski rat 1941.-1945. Ne­spor­na je, isto ta­ko, ocje­na Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća – ve­li­ka­na ju­go­slo­ven­ske isto­ri­o­gra­fi­je, da je gra­đan­ski rat išao na ru­ku sa­mo ne­pri­ja­te­lji­ma an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be i da je ko­ri­stio oku­pa­to­ru, pro­tiv ko­ga su bi­li svi u Cr­noj Go­ri. Ta­ko se ve­li­čan­stve­ni Tri­na­e­sto­jul­ski usta­nak 1941. go­di­ne po­ste­pe­no pre­tva­rao u bru­tal­ni bra­to­u­bi­lač­ki rat, u kom je naj­vi­še stra­dao ne­vi­ni na­rod. Naj­te­že se za­bo­ra­vlja­ju brat­ske ra­ne. Otu­da di­je­lom i na­še da­na­šnje po­dje­le, ko­je za­i­sta du­go i pre­du­go tra­ju.